U vreme u kome kultura predstavlja sekundarnu stvar društva, gde se jedino traga za materijalnim koristima, za onim što nam nešto može doneti i onim što nam u nečemu može olakšati čudno je da se jedno maleno mesto u sred jedne zemlje na zabačenom brdovitom Balkanu polako budi. Arilje je mesto koje je naziv dobilo po svetom Ahiliju kome je posvećena i crkva iz 13. veka, mesto koje nema ni dvadeset hiljada stanovnika a svakog leta sve više i više nesvakidašnjih stvari se u njemu dešava, od manifestacije ARLEMM koja promoviše klasičnu muziku do Kobajagi dvorišta, pre svega zahvaljujući nekolicini entuzijasta koji su spremni da nesto lepo i novo podele sa drugima.
Već pet godina za redom kapija jednog dvorišta, Kobajagi dvorita, se otvara upravo u želji da to nešto lepo i novo podeli sa drugima. Reč kobajagi koju toliko koristimo u detinjstvu nekako u starijim danima zaključavamo u jednu fioku na vrhu polica u nasim glavama smatrajući je nepogodnom za doba u kome smo upućeni da stvari posmatramo kroz filter korisnosti. Korisnosti koja se ogleda isključivo u onom opipljivom. Kobajagi dvorište vodi se time da kroz jednu igru sve prisutne navede da se bar na jedno veče odmore od svih tih problema naših sivih svakodnevnica koji nas neprekidno guše. Teži da nas natera da obratimo pažnju i na naše unutrašnje biće koje okruženo fizičkim zadovoljstvima oskudeva i pored toga sto ne traži mnogo. Njemu je dovoljno da samo ponekad zakopamo malo dublje jer već pri uklanjanju prvih slojeva mnoga pitanja kao i odgovori nadiraće u bujicama koje će nas navesti da se sve češće i češće prepuštamo igri koja će onda i u našem svakodnevnom sivilu opažati klice koje se mogu razviti u divne pupoljke ako im damo samo malo više prostora.
Svako umetničko delo, bilo da je slika, skulptura, film, predstava, fotografija,performans, teži tome da svog posmatrača dotakne, da u njemu stvori neki potres koji makar bio najmanje jačine ipak će posmatrača poremetiti i promeniti. Iz svega toga umetnost možemo videti kao jednu igru koja nam može ulepšati živote oplemenjujući naša unutrašnja bića kojima je onda lakše da u rešavanju egzistencijalnih problema uvide i nešto lepo što im može izmamiti osmeh ili samo malo skrenuti misli u neke dubine koje nam mogu dati neiscrpne izvore smisla. Kao što Milan Tucović kaže “Umetnost ne sluzi ničemu. Mi kroz nju jesmo!”.
I upravo tu se desio susret Milana Tucovića i Kobajagi dvorišta: Pre i posle slike, u preplitanju različitog - filma, slike, muzike, a opet istog u igri, svih nas spremnih da kroz igru tragamo za smislom.
Dakle, poslednje u nizu dešavanja koje je organizovano u Kobajagi dvorištu jeste izložba jedne slike, slike Memorija pristaništa, Milana Tucovića koja je bila praćena filmom o stvaranju iste i nastupom grupe Rain Dogs koja izvodi muziku Tom Waitsa. Nakon završetka projekcije svetla su se upalila i publika je u čudu gledala zašto se dva čoveka sa dugačkim motkama motaju oko platna. Možda su pomislili da je vreme da se otkrije bend. Ali ne, oni su zapravo otkrili to delo čiji nastanak film prati, tu ogromnu sliku koja je toliko velika da je iznose kroz terasu slikareve kuće. Nakon oduševljenog aplauza i razgledanja slike, isti zvuci koji su se čuli u filmu čuli su se i u dvorištu samo što, kao što je i slika bila stvarna, stvarni su bili i muzičari koji su te zvuke stvarali. Čak I kada bi na momenat zatvorili oči čuli bi da je i Tom tu sa nama. Svima koji su došli i kojima plakat i naziv nisu bili potpuno jasni, uveče kada su otišli kući shvatili su zašto je baš pisalo Pre i posle slike.
Milan Tucović je, kao i svaki slikar i umetnik uopste, vođen svojom maštom uzimao razne elemente koje je pronalazio u riznici svoga uma i spajao ih je u jedno jedinstveno delo. Delo je doneo i izložio sa željom da sličnu stvar proizvede i kod posmatrača, samo u kontra smeru. Na svakom posmatraču koji se prepustio i dozvolio svom biću da oseća bilo je da sada iz celine izdvaja manje elemente kojima je onda tražio pandan u svojim iskustvima i mislima.
Ono što savremeno društvo u stalnoj žurbi za svim i svačim, a ne zna ni samo tačno za čim, često zaboravlja jeste upravo ona osnovna stvar koja nas ljude odvaja od drugih bića. Ako zaboravimo da mislimo i osećamo, da tragamo za suštinom, u ne tako dalekoj budućnosti nećemo biti mnogo drugačiji od robota koji mehanički obavljaju svoja naređenja. Arilje u kome stotine ljudi dođe na izložbu jedne slike, se budi i na dobrom je putu da to spreči! I to će biti tako sve dok ima onih koji su uvek spremni da se igraju.
Dunja Brkić
* Deo ovog teksta objavljen je u nedeljniku "Novi magazin", broj 383, strana 55, od 30.08.2018. i možete ga pročitati ovde (pdf)