Negde u ćošku jednog lokalnog kafea, kod separea presvučenih zelenom veštačkom kožom, ponovo smo se srele - moja najbolja drugarica i ja. Ona ima već blizu dvesta godina, naučnici vredno rade na čuvanju njenog mladalačkog izgleda. Iako je još uvek lepa kao prvog dana, čini mi se da je retko ko prepoznaje... A upoznati je znači otvoriti sebi oči za još jedan svet, nepojmljivo širok, u podelama i intrigama, tragedijama, težnji ka slobodi i neumornoj potrazi za lepotom... Svemu čega se dotakla dala je poseban smisao. I danas, tako stara, a uvek mlada, ne prestaje da pleni. Moja najdraža - fotografija.

U pomenutom kafeu, na zidu, među ramovima različitih veličina, gusto stisnutih jedan uz drugi, dok svaki uokviruje po neko svedočanstvo umetnosti, jedan ram je uokvirio i nju - prvu fotografiju ikada snimljenu. Te davne 1827, Nićefor Nieps je na svoj prozor montirao nešto, nekakvu skalameriju, većini nepoznatu, i njome pokušao da naslika sliku bez upotrebe boja i četkica, već prosto - svetlošću. Slika se sama stvarala preko osam časova, dok je sunce prešlo dug put s jednog kraja neba na drugi, i na zabeleženoj slici uspelo da ostavi čak dve senke. Prvi fotografski proces nazvan je Dagerotipija, po Luju Dageru, prvom čoveku koji je prijavio njen pronalazak Francuskoj akademiji nauka i umetnosti. Prema gospodinu Niepsu istorija nikada nije bila nepravedna, oduvek ga je smatrala ocem fotografije, iako je prvi fotografski proces patentiran tek desetak godina kasnije, nakom njegove smrti.

Prve Dagerotipije su uzimale svoje prve ljudske žrtve. Sam proces se sastojao u eksponiranju svetlo osetljive, do savršenstva uglačane i posrebrene metalne ploče. Za razvijanje onoga što je svetlost naslikala koristila su se živina isparenja, do tada nepoznat otrov koji uzrokuje mučnu smrt, u stanju sličnom ludilu. Oduvek su, kroz istoriju čovečanstva i nauke, postojali ljudi koji su svojoj strasti i velikim otkrićima davali i svoj život. Fotografija je tražila ništa manju cenu. Vremenom je živa zamenjena jodom i proces Dagerotipije postao je bezbedan.

Za dva veka fotografije, oh, mnogo toga se promenilo... Fotografija je izrađivana na skoro dvesta različitih načina, različitih procesa, drugim rečima - oko dvesta različitih pronalazaka. Beležena je na papiru, metalu, staklu... čak i na oklopu školjke. Procesi su bili i brzi i dugi, i teški i laki. Zamislite jednog ratnog fotografa, koji u jeku bitke vozi zaprežna kola, u njima veliki fotografski aparat i čitavu laboratoriju za razvijanje onoga što na bojištu napravi. Proces na staklenim pločama je zahtevao momentalno razvijanje zabeleženog snimka, inače od njega neće ništa ostati. A da ratni fotografi nisu bili ti hrabri, spretni ljudi, ni istorija danas ne bi imala toliko snimaka izuzetne vrednosti kao svedočanstva vremena.

Fotografija, kao i umetnost, od samog nastanka težila je slobodi. Bilo svojim angažovanjem beležeći društvene krize, bilo svojom težnjom da svima bude dostupna i jednostavna za upotrebu.

Prvi fotografi su bili visokoobrazovani naučnici, jer bavljenje fotografijom je zahtevalo izvrsno poznavanje fizike i hemije. Do kraja 19.veka, fotografija je nepravedno uskraćena ženama. Prosto, tadašnje društvene okolnosti nisu dozvoljavale ženama da budu ravnopravne sa muškarcima - kako u obrazovanju, tako ni u ponašanju na javnom mestu. Biti fotograf u početku je značilo nositi ili vući za sobom ogromne kamere, savijati se ili čučati, penjati se na stoličice, merdevine... ponašanje potpuno nedopustivo za tadašnje žene. Krajem 19. veka, čuvena kompanija Kodak, napravila je pravu malu revoluciju u ovom, već revolucionarnom pronalasku, ponudivši na tržištu "box" kamere i "roll on" filmove. Od tog momenta, fotografijom je mogao da se bavi svako - dovoljno je bilo kupiti kameru sa ugrađenim filmom, i nakon snimljenog poslednjeg snimka poslati je poštom kompaniji Kodak. Oni bi ubrzo poslali razvijene fotografije i novi film u kameri.

Danas, fotografijom takođe može da se bavi svako. Onaj privid koji ona dopušta svima koji se osećaju kao fotografi prosto držeći jeftin ili skup fotoaparat u ruci, to je samo predvorje onog sveta koji fotografija jeste. Mnogi požive vek baveći se fotografijom, a da zapravo nikada ne odu dalje od tog predvorja. Ona se i dalje otkriva samo znatiželjnima, onima koji tragaju za lepotom, teže slobodi, i spremni su da se do krajnjih dubina upuste u njene vode, ma gde ih odnele.

Fotografija je nekima bila sredstvo, nekima cilj, a nekima nepresušni izvor inspiracije. Bitno je istaći da fotografija JESTE umetnost, iako je ta tvrdnja vrlo često predmet polemika. Ne čini je tehnika, kao što ni slikara ne čini proizvođač boja kojima slika. Ne čini je ni veština, kao što ni slikara ne čini sposobnost da preslika stvarnost. Kao što učenicima nižih razreda u nekom trenutku prestaje da bude bitna veština kojom ispisuju slova, već postaje važna sama misao koju su formirali i izrekli, tako i u umetnosti, kao i u fotografiji - značenje, poruka i smisao nadilazi veštinu i tehniku.
Fotografija intrigira i sama je sebi apsurd. Iako precizna i tačna, ona ne zahteva preciznost i tačnost. Umetnost nije napraviti savršeno oštru fotografiju. U 21.veku nije veliko umeće zaustaviti pticu u letu, učiniti jednako oštrim zenicu njenog oka kao i najsitnije pero u krilu. Umetnost je napraviti fotografiju nad kojom se oseća i misli, koja ostaje pred očima i kada su oči zatvorene, fotografiju koja unosi mir ili ga potpuno remeti, koja posmatrača uvlači u sebe otvarajući mu bezbroj pitanja. Imam nebrojeno mnogo svojih fotografija na kojima mi se jasno vidi i ožiljak iz detinjstva na levom obrazu. Ali imam samo jedan autoportret, nastao slučajno, koji me potpuno opisuje - do pola lica jasan, od pola zabeležen u pokretu, u svevremenskoj, beskrajnoj ljudskoj potrazi za svojim konačnim oblikom, svojim drugim delom sebe, koji večito izmiče.

Fotografija je prva čoveku približila svemir, onima koji nikada u njega ni kročili nisu.
Prva je precizno oslikala unutrašnjost ljudskog organizma, ne povredivši ga.
Fotografija je nauka koja se dala na službu umetnosti.
Fotografija je umetnost koja je u isto vreme poslužila nauci.
Fotografija je lagan hobi koji to nikako nije!

A sve ovo nije priča o fotografiji. Ovo je samo skica za kratak uvod jedne takve priče...

Milica Đorđević