Kada sam pre mnogo godina u jednom dobrom periodu svog života odlučio da saznam nešto više o psihoterapijama kojima se danas bavim, morao sam i sam da imam određen broj sati lične terapije. Na pitanje terapeuta šta želim da bude cilj našeg rada rekao sam „Želeo bih da vidim sa velikim V“. Tada nisam znao da sam i u tom trenutku na jedan novi način tragao za umetnošću. Postoji psihološka teorija koja govori o automatizmu svih naših uobičajenih doživljaja. Ona kaže da ako počnemo da razlažemo opšte zakone opažanja, uvidećemo da, kada se priviknemo na njih, postupci postaju automatski. Tako prelaze u oblast nesvesno-automatskog sve naše navike. Procesom automatizovanja objašnjavaju se zakoni našeg proznog govora, sa njegovom nadograđenom frazom i sa njegovom poluizgovorenom rečju… Takvim algebarskim metodom mišljenja stvari se primaju po broju i prostoru, mi ih ne vidimo, nego prepoznajemo na osnovu prvih crta. Stvar prolazi kraj nas kao zapakovana, mi znamo da ona postoji prema mestu koje ona zauzima, ali vidimo samo njenu površinu, mi znamo da je trava zelena ali ne vidimo sve nijanse te zelene iako slikar mora da ih naslika da bi nam na slici dočarao tu istu travu. Da bi se vratilo osećanje života, da bi se osetile stvari, da bi se kamen učinio kamenim, postoji ono što zovemo umetnošću. Cilj umetnosti je da pruži osećanje stvari kao viđenje, a ne kao spoznaju: umetnički postupak je postupak „neobičnog prikazivanja“ stvari, postupak otežane forme, koji otežava i produžava opažanje, jer je proces opažanja u umetnosti samoinicijalan i mora da se produži, umetnost je način da se doživi stvaranje stvari.

Teorije umetnosti u psihologiji dugo vremena su se odnosile ili na ličnost umetnika ili na ličnost primaoca. Mnoge od njih su govorile o sublimaciji čovekovih nagonskih težnji kroz umetničko delo na taj način nekad i preterano psihologizirajući teorije umetnosti. Onda se pojavio novi pravac koji je pokušao da u središte svoje pažnje stavi umetničku formu koja je u ranijim teorijama često prenebregavana. Oni su pošli od činjenice da umetničko delo AKO RAZORIMO NJEGOVU FORMU gubi svoje estetsko dejstvo. Mnogi od njih su lako došli u iskušenje da zaključe da je sva snaga umetničkog dela u njegovoj formi. Njihov glavni aksiom postao je: UMETNOST JE ČISTA FORMA POTPUNO NEZAVISNA OD SVAKE SADRŽINE. Umetnost je proglašena postupkom koji je sam sebi cilj, I tamo gde su raniji istraživači videli složenost misli, novi su uočili čisto igru umetničke forme gotovo potpuno odbacujući svako psihološko poimanje umetnosti.

Šklovski kaže: „Književno delo je čista forma, ono nije stvar, ni građa, nego odnos građa. I kao svaki odnos ovo je odnos nulte dimenzije. Zato je nevažan razmer dela, nevažna je aritmetička vrednost njegovog brojioca i imenioca, važan je njihov odnos. “ Ovome u prilog idu i zapažanja Pitagore, velikog matematičara, koji je posmatrajući drevni grčki instrument liru otkrio da su muzički intervali direktno proporcionalni dužini žice i ne zavise od njene apsolotne dužine. Stoje li dve jednako zategnute žice u odnosu 4:3 (bez obzira na njihove apsolutne dužine) onda je interval tonova između jedne i druge kvarta. Slično se dobija i kvinta ako je odnos 3:2, oktava ako je odnos 2:1. On je uvideo da suština kvarte, kvinte i oktave nije žica, nego broj. Lajbnic kaže: „Muzika je vežba tajne aritmetike i onaj koji se u nju upusti ne doživljava je kao baratanje brojevima i ako ona to jeste.“

Sve ono što umetnik nalazi gotovo, bilo da su to reči, raširene fabule, uobičajeni likovi i sl. – SVE TO ČINI GRAĐU UMETNIČKOG DELA. Način raspoređivanja i sastavljanja te građe označava se kao FORMA tog dela. Pod formom se podrazumeva svaki umetnički raspored građe sazdan sa ciljem da izazove ESTETSKI EFEKAT. Na taj način svaki odnos građe u umetničkom delu biće FORMA ILI UMETNIČKI POSTUPAK. Sa ovog stanovišta stih nije ukupnost glasova koji ga čine, nego uzastopnost ili smenjivanje njihovih odnosa. Dovoljno je premestiti reči u stihu – zbir glasova koje ga čini, tj. njegova građa, ostaće neporemećena, ali će nestati njegova forma STIH. Baš kao što u muzici zbir zvukova ne čini melodiju nego ona predstavlja rezultat uzajamnog odnosa zvukova, tako je svaki umetnički postupak na kraju krajeva sastavljanje gotove građe ili njeno oformljenje.

Sa istog stanovišta formalisti prilaze i psihologiji likova. I ovu psihologiju moramo da shvatimo samo kao umetnikov postupak koji se sastoji u tome što umetnik unapred datu psihološku građu VEŠTAČKI I UMETNIČKI PRERAĐUJE I UOBLIČUJE S OBZIROM NA SVOJ ESTETSKI ZADATAK – na taj način objašnjenje psihologije likova treba da tražimo U ESTETSKOJ USLOVLJENOSTI AUTOROVIM ZADACIMA, a ne u zakonima psihologije. Otuda je potpuno pogrešno stanovište da na osnovu umetničkog dela možemo izučavati ljudsku neodlučnost, zavist ili tvrdičluk jer u umetničkom delu oni podležu estetskim uslovljenostima dela kome pripadaju, a nisu i ne moraju biti nužno podlozni psihološkim zakonima.

Kao i sa psihologijom likova tako je isto i sa osećanjima. Po formalistima i osećanja predstavljaju samo građu umetničkog dela. Kada govore o njima oni ih posmatraju sa stanovišta kompozicije baš kao što i treba da ako želite da shvatite mašinu da posmatrate transmisioni kaiš kao deo te mašine, a ne kao nešto nezavisno od nje i sa stanovišta koje nije nužno određeno samom mašinom. Dakle iz tog proizilazi da je i osećanje samo deo umetničke mašine, transmisioni kaiš umetničke forme.

Pristup onih koji se bave formom je da oni umetničku formu proučavaju kao nešto OBJEKTIVNO I NEZAVISNO od misli i osećanja koji ulaze u njen sastav i od svake druge psihičke građe.

I onda kade se čini da je sve gotovo i da je psihologija konačno proterana iz umetnosti ponovo dolazimo do psihologije: formalistička teorija umetnosti „UMETNOST KAO POSTUPAK“ prirodno izaziva pitanje „POSTUPAK ČEGA“. Postupak radi postupka, postupak uzet samo za sebe, neusmeren ni prema čemu − nije postupak nego opsenarija. Svaki pokušaj da se umetnost izgradi od besmislenih slogova ili da se pojedinim glasovima pripiše određen emocionalni sadržaj propada u onom trenutku kada od tih glasova nastane reč koja nadilazi svojim smislom pojedinačna emocionalna značenja pojedinih glasova dajući im novi smisao. Postupak od koga nastaje umetnička forma ima svoj cilj, koji ga potpuno određuje i koji se ne može drugačije definisati nego psihološkim pojmovima. Prilikom odredđivanja tog cilja teorija formalista zapada u čudnu protivurečnost sa samom sobom kada počinje tvrdnjom da u umetnosti nisu važne stvari, građa sadržina, a završava time što tvrdi: CILJ UMETNIČKE FORME JE DA SE DUBOKO OSETI STVAR. I tu se opet vraćamo na početak, da vidimo sa velikim V, da se kamen oseti kamenim, tj. da se snažnije i oštrije doživi ista ona građa čijim smo poricanjem započeli raspravu o formi umetničkog dela. Sve ovo nam nedvosmisleno govori da je umetnost nadilaženje navike, mogućnost da istinski učestvujemo u ponovnom stvaranju stvari, u onom novom, umivenom i lepom, onog što nas od običnog i svakodnevnog primiče Tvorcu.

Slobodan Brkić